Istorija je svojstvena svakom društvu ili kulturi. To je nasleđe naše prošlosti i ljudi i događaja koji su igrali važnu ulogu u oblikovanju onoga što sada nazivamo, „naša“ kultura ili društvo.
Istorija se zasniva na stvarnim događajima i likovima, na činjenicama i prihvaćenim teorijama. Dolazi sa dokazima i nikada se ne može zasnivati na glasinama, mitovima ili legendama.
Uglavnom se koristi u obrazovne ili informativne svrhe i to je naš način da razumemo prošlost, a kroz ovo i našu sadašnjost. Ovo znanje i informacije nam onda čak pomažu da predvidimo budućnost.
Ali, istorija nije samo nešto što se zasniva na činjenicama. Za razliku od anala ili hronika, istorija ne utvrđuje samo činjenice o tome šta se tačno dogodilo, već i zašto se određeni događaj uopšte desio. Dakle, ne radi se samo o „šta“ od događaja u prošlosti, već i o „zašto“. I ide još dalje tumačenjem značaja dešavanja. Na neki način, mogli bismo reći da istorija dodaje izvestan narativ golim činjenicama prošlosti.
Kroz nastavu istorije ljudi stiču poseban kulturni identitet. To je identitet naše društvene grupe ili nacije. Ono što razumemo čini nas onim što jesmo i što nas definiše kao kohezivnu društvenu grupu.
Ipak, kako se istorija može tumačiti na različite načine, ona se takođe može menjati ili potpuno ponovo pisati. Prenošenjem samo dela činjenica ili samo jedne strane priče, istorija se menja.
A to može biti veoma opasno, kako za naše društvo, tako i za druge, štaviše i za koheziju između jednog i drugog.